Нехруова улица

Одлука да се београдским улицама надену имена донесена је 1872. године на једној одборској седници градске општинске управе. До тада, улице су носиле већином турске називе по неком познатом Турчину, турском објекту или једноставно по неком човеку који је у тој улици први саградио кућу. Почетак шездесетих, обележен организацијом Прве конференције Покрета несврстаних у Београду, памти и једну занимљиву јавну дискусију о називима улица, чији се транскрипт данас чува у Историјском архиву града Београда (СГБ, бр. 32, 15: Стенографске белешке Јавне дискусије о називима улица у Београду одржане 8.11.1962).


Скуп одржан у дворани Радничког универзитета Ђуро Салај у Немањиној био је јаван и позивао је све грађане и грађанке да својим сугестијама и предлозима допринесу решењу „овог деликатног проблема” давања назива улица у Београду, јер су ратови, политички сукоби и идеолошке борбе остављали трагове и у називима улица. Свесни да називе улица треба да третирамо као културне споменике и вид признања појединцима, радници и раднице Културно-просветне заједнице Београда, Центра за културу и уметност Радничког универзитета Ђуро Салај и Комисија за споменике Народног одбора града Београда организовали су разговор културних и јавних радника о тадашњим називима улица, као и о критеријумима за дуговечније решење овог задатка.


На том скупу примећено је да „не треба посветити свим афричким величинама имена београдских улица, али треба водити рачуна и о томе да Београд значи нешто за Африку, то је несумњиво, те не би требало с тим да се жури.” Било је предлога да Београд добије улицу председника Насера, потом Индијску, Алжирску, Суданску, Гвинејску, Индонезијску, Кипарску, Мароканску, Туниску, Нигеријску, Афричку, и све то у име топле добродошлице државницима који посете наш град као искрени и добри пријатељи.


Примећено је и да улицама треба давати имена људи и догађаја који значе нешто у историји света и човечанства, а највише давати она имена за које је Београд везан. Истакнуто је да су имена улица успомена и подсећање на значајне догађаје и практична оријентација у граду која има и васпитну функцију – да учи нове генерације да не треба да забораве. Миодраг Б. Протић је, на пример, предложио да Београдска недеља оснује сталну рубрику посвећену расправи о називима улица. Запажено је и да је Београд био у ситуацији у којој су међународна имена брисана: „После ратова смо давали називе улица у вези са Истоком, а затим у вези са Западом. Од рата до данас има улица које су по 4 пута промениле име, а то је нешто што не би смело да буде.” Урош Мартиновић је додао да ти натписи треба да служе људима у узбурканом темпу живота.


У истој се расправи помиње Булевар пријатељства, који није случајно тако назван, јер се налази поред Парка пријатељства, спомен-парка који је основан поводом Београдске конференције. Данас, али ни у другим изворима не проналазимо детаљније податке о овом називу булевара поред Парка пријатељства.


Нехруова улица носи тај назив од 1972. године. Џавахарлал Нехру (1889-1964) био је први премијер Индије и један од најпознатијих бораца за ослобођење Индије од колонијалног ропства. Учествовао је у Гандијевим кампањама грађанске непослушности током двадесетих и тридесетих година двадесетог века. За разлику од Гандија, који се ослањао на традиционалне вредности и прастару индијску културу, Нехру се залагао за секуларизацију, борбу против кастинског система, за побољшање права жена, демократизацију, друштвену једнакост. На спољнополитичком плану је иступао против колонијализма и водио политику мирољубиве коегзистенције. Један је од иницијатора Бандуншке конференције афричких и азијских држава 1955, и један од утемељивача Покрета несврстаних. У Београду постоји и Нехруова биста.

Живот обележја испричала: Ана Кнежевић