nesvrstani.rs

Херитолошка мапа као плуг-ин изложбе

Херитолошка мапа као плуг-ин изложбе

„Испод савременог града није покопана никаква идеална, целовита прошлост, већ само бесконачни низ фрагмената. Идеални град постоји само у форми архитектонских модела и нових, тоталних рестаурација. Моја археологија биће двострука – усмерена на град саздан од речи, и на онај од камена, стакла и бетона. Понекад ће ова археологија бити виртуелна – археологија урбаних жеља и могућности, виртуелних стварности које постоје у машти.” Светлана Бојм –Будућност носталгије

Мапирање обележја несврстаног Београда као својеврсног баштинског прикључка (плуг-ин) изложбе проистекло је из примене сличне, двоструке археологије – оне која „копа” по граду, улицама, фасадама, архивама, пасажима и аркадама, по њиховим руинама, рестаурацијама, или просто заборављеним, неприметним запећцима и ћорсокацима, као и по новинским чланцима, приватним збиркама и успоменама, урбанистичким и архитектонским плановима, величанственим замислима и сведочанственим остварењима. Вебсајт nesvrstani.rs представља херитолошку мапу која је плуг-ин, адд-он или екстензија изложбе <и>Невсрстани свет у сајбер простору, и има за циљ да обележи, придода, те да из перспективе археологије (Бео)града прикаже ону споменичку страну несврстаног света. Називамо је херитолошком мапом јер тежи да „тврдеˮ и „мекеˮ споменике несврстаности, као и њене маркере, обележја, различите акције, догађаје и (с)помене, посматра у оквирима културе памћења наслеђа (лат. Heredium, енг. Heritage) и „друштвеног живота предметаˮ

То је оно истраживање мапе града као ризома која „може бити поцепана, преокренута, прилагођена било каквом оквиру, прерађена од стране било ког појединца, групе или друштвене формације. Може бити нацртана на зиду, сматрана за уметничко дело, конструисана као политичка акција или као медитација.”[1] Односно, реч је о мапирању несврстане баштине и баштине несврстаних која се дала пронаћи и донекле сврстати у редове наслеђа Прве (1961) и Девете (1989) конференције Покрета несврстаних у Београду, као и њихових деривата, различитих акција, периода, спомена, јубилеја, обележја и сличних знакова поред пута на основу којих данас читамо (дис)континуитете несврстаности у Београду.

_______________________________________________________

[1]Deleuze, G., Guattari, F., 1987. A Thousand Plateaus: Capitalism and Schizophrenia, London, University od Minnesota Press.

Намерни и ненамерни (с)помени несврстаности

Почетком XIX века Катрмер де Кенси (Антоине-Цхрyсостоме Qуатремèре де Qуинцy) споменик је одредио „у генеричком смислу речи и ствари [као] знак који дозива у сећање догађаје, ствари и особе [...] као еквивалент речи мнема код Грка.”[2] Почетком XX века Алојз Ригл (Алоïс Риегл) је, свестан разлике између намерних и ненамерних споменика међу којима ови потоњи обухватају оне прве, приметио да нам је „у првом случају комеморативна вриједност наметнута од других (твораца), а у другом је случају одређујемо ми [модерни субјекти] сами.”[3] Споменичка страна несврстаног света о којој овде говоримо (раз)откриће нам те наметнуте комеморације у неким случајевима, али ће нас у другим случајевима позивати на активно, самостално и савремено одређење онога што је вредно помена и сећања данас. То су спомени који памте марљиво одржавање, али и (пре)кидање веза између несврстаности и Београда, који су посвећени идеји и пракси несврстаности, помену неког јубилеја, хероја или догађаја. Има, међутим, и оних секундарних, „далеких споменика” насталих због уређења града за долазак делегација ванблоковских земаља. Речју, то су обележја која лавирају између категорија намерних и ненамерних споменика. Како то?

Ригл пише како „намјерна комеморативна вриједност од почетка, од постављања споменика, има зацртан циљ – не допустити да одређени тренутак икада постане прошлост, одржати га присутним и живим у свијести оних који долазе.”[4] Ако помислимо на највеће, најмонументалније монументе несврстаних у Београду, схватићемо да су они грађени као привремени објекти који су или уклоњени, или им је изгубљен траг, или су део виртуелних стварности, урбаних жеља и маште, или су игром случаја, а не намере, претрајали време и (п)остали несврстани споменици. Таква су, на пример, три београдска обелиска несврстаних. Онај „случајно преживели” је обелиск у Парку несврстаних земаља, код Бранковог моста , саграђен 1961. године као привремени објекат, који је ипак доживео обнову 1989. године, поводом Девете конференције Покрета несврстаних, и који и данас преживљава свој графити урбани живот. Онај „виртуелни” обелиск постојао је једино у виду замисли и плана у оквиру Парка пријатељства у Новом Београду, на чијем је подножју требало исписати имена земаља учесница Прве конференције Покрета несврстаних. У Парку пријатељства, такође једном иницијално несврстаном споменику, почетком XXИ века подигнут је ипак један другачији обелиск под називом Вечна ватра. Онај трећи обелиск коме је „изгубљен траг” био је заправо привремена платнена конструкција са 450 неон-цеви која се, како ондашња штампа бележи, запалила на Тргу Марка и Енгелса тик пред Београдску конференцију, након које је демонтиран и склоњен.

О избору форме обелиска, бремемните значењима од староегипатске симболике до империјалног плена, у част Покрета несврстаних и означавања „ангажованости неангажованих” могло би се расправљати приликом размишљања о потенцијалном „стилу несврстаних” и покушаја одговора на интригантно и противречно питање „Зашто баш привремени обелиск?” или – „Привремени споменик у симболу вечности – како то?” Међутим, поред њих били су подигнути и други маркери и „вертикалне поенте” у граду какве су, на пример, славолук на Мостару и триангл „мир-независност-равноправност” на Топчидерској звезди. Обележје налик том касније проналазимо и у Лусаки приликом организације Треће конференције Покрета несврстаних 1970. године.

Упитно је говоримо ли овде о оним намерним споменицима који по Риглу имају за циљ да превазиђу практичне и идејне потребе савременика и њихових непосредних наследника, односно да „теже бесмртности и вечној младости, да представљају тријумф над самим временом”[5] или је пак реч о ненамерним споменицима, о онима који „сведоче о људској и уопште физичкој трошности, о старењу и о непредвидљивости промена.”[6] Другим речима, можда нам споменичка страна несврстаног света сугерише жамор и несугласице између намера и случајности, можда придаје „тврди” споменички карактер радије писаној речи, званичним документима и актима Покрета несврстаних, док се онај „меки” карактер преноси на градска обележја, знакове, уметничка дела, скулптуре и фонтане – оне спомене који бивају препуштени неуморном раду сећања и заборављања, те лаганом, а ефектном обрту и току градског времена.

_______________________________________________________

[2]Наведено према: Popadić, M. 2021. Diskretni šum peščanika, Beorgad: CmiH, str. 97

[3]Riegl, A. „Moderni kult spomenika, njegova bit, njegov postanak” u: Anatomija povijesnog spomenika, Zagreb 2006, str. 354

[4]A. Riegl, n.d, str. 372

[5]Bojm, S. 2005. Budućnost nostalgije. Beograd: Clio, str. 140

[6]Bojm, S. n.d, str. 140

„На свету нема ничег тако невидљивог као што су споменици” - Роберт Музил

Сећање је нека врста антимузеја који се не може локализовати, тврдио је Де Серто.[7] Још крајем XИX века Флобер се у Речнику отрцаних мисли нашалио са данас посве музејским феноменима попут мапирања, каталогизовања, стварања шема, премеравања сваког кутка и скупљања свег знања света. Два Флоберова аутодидакта, Бувар и Пекише на крају, како нам роман открива, успевају да схвате једино чињеницу да су свет и ствари отпорни „на мере” и да одолевају шематизацијама[8] , категоризацијама и бескрајним напорима уређивања, сређивања и пописивања, процесима једнако драгим како енциклопедијском, тако и музејском духу. У скорије време истиче се да су мапе непоуздане, да је картографија заједно са другим начинима репрезентације такође западноцентрична и колонијална, те да су мапирање и историја у истом проблему свођења оног комплексног и несвршеног на завршену, комплетну референцу, односно - наметања вештачке мреже дана и сати, лонгитуда и латитуда, враћања јединства и осећаја целине нечему што се не да доживети у целости.[9] На сличан су начин и овај несврстани свет и ове несврстане споменичке ствари отпорне на мапирање, тај дискутабилни покушај уређења баштинског корпуса у сајбер простору. Па ипак, понукани Музиловом (Роберт Мусил) тврдњом да на свету нема ничег тако невидљивог као што су споменици[10], одлучили смо да покушамо да ову несврстану страну споменика учинимо видљивијом кроз nesvrstani.rs и низ прича које приповедају животе обележја који у сећање на овај или онај начин дозивају несврстаност. Њихово споменичко одређење је толико „меко” да се под теретом времена и иницијалних функција претварају више у знакове, маркере, белеге или индикаторе који једним околним путем као да желе да (про)говоре:

У Београду је једном био „Трећи свет”, вашар нација, ренесанса неангажовања, осуда колонијализма, савест човечанства, град солидарности испуњен паролама „Сви људи света хоће мир!”[11]

То су знамења која у облику музеја, парка, фонтане, себиља, мурала, мозаика, назива улице, спомен-плоче или табле, или пак у форми фотографије догађаја, протеста, чина, геста, ефемерног спектакла и исечка из културе сећања садрже међусобно сукобљене и нескладне трагове историје. То су знаци несврстаног Београда као „места историјске импровизације и непредвидивог сучељавања различитих историјских епоха који угрожавају сваки покушај селективне и улепшане реконструкције историје.[12]” Они су уједно весници и гласници антиколонијалних вредности, изрази солидарности, поборници једнакости, али и сведоци збрзаних, привремених решења, интензивних и недовршених реализација грандиозних планова, те тумарајућег проласка времена који их је заробио у непримереним реконструкцијама, неприметним пропадањима, неизбежним заборавима.

Пробали смо да, 60 година након Прве конференције Покрета несврстаних, мислимо у оквирима оне рефлексивне носталгије која „зна да буде иронична и шаљива, која сведочи о томе да чежња и критичко мишљење нису међусобно супротстављени.[13] Отпочели смо мапирање свесни тога да ће нам се сви ти спомени и талог времена који је на њима (не)видљив константно опирати и бежати од пинова, да ће неуморно тражити додатна појашњења, хиперлинкове, постављати нова питања, те да је мапа у суштини незавршива. Она је екоовска прича отвореног краја, а позив за прилоге који обележавају „друга” места и знакове несврстаности такође је отворен. Желели смо да у овој несавршеној и незавршивој мапи обележимо несвсртану баштину као „јавно лице памћења”[14] несврстаности у Београду, започињући тиме низ пиновања несврстаности широм југословенског простора и у земљама „Трећег света”.

Реч је, дакле, о мапи као баштинском плуг-ин изложбе Несврстани свет који има намеру да потврди да баштину не треба мештати са историјом, јер она тежи да убеди истином, док баштина „претерује и попушта, љупко измишља и искрено заборавља, и опстаје на незнању и грешкама.[15] Управо тако опстају и наши несврстани градски белези о којима овде говоримо, а њихово љупко измишљање, искрено заборављање, динамичне и каткад чудне судбине сазнаћете лаганим „бициклирањем кроз екране”[16] тј. лутањем између пинова и њихових прича.“

_______________________________________________________

[7]Bojm, S. n.d, str. 143

[8]Macdonald, S. 2006. “Expanding Museum Studies: An Introduction” in: A Companion to Museum Studies, Blackwell Publishing, p.9

[9]Cosgrove, D. 2008. Geography & Vision: Seeing, Imagining and Representing the World, London/New York: I. B. Tauris

[10]Угричић, С. 2006. Увод у астрономију. Београд: Стубови културе, стр. 62

[11]Парола преузета из ондашње штампе.

[12]Bojm, S. n.d, str. 140

[13]Bojm, S. n.d, str. 99

[14]Popadić, M, n.d, str. 126

[15]Lovental, D. (Prošlost je strana zemlja), nav. prema: Popadić, M, n.d, str. 127

[16]Turkle, Sh. nav. prema: Bell, D., 2007. Cyberculture Theorists: Manuel Castells and Donna Haraway, London and New York, Routledge.

Упутства за навигацију кроз мапу и инспирација за ваш допринос

Сваки пин ове мапе води до „живота обележја” или Социал лифе оф тхингс у коме се попут „полицијског досијеа очитава не само информација о лицу „на мерама”, већ и подаци о његовим активностима, карактистике, везе и контакти.[17]” Та „биографија предмета” покушава да представи и сачува досијее несврстане баштине, да обухвати сучељене супротности или да прикаже контрасте у мирној коегзистенцији. Кроз једну методологију мапирања наслеђа у сајбер простору, трудили смо се да ова обележја учинимо видљивијим, да прикажемо моменат њиховог настанка, њихове животе од тог тренутка до данас, као и да препоручимо савремене, живе хиперлинкове који вас могу упознати са ширим причама, анегдотама, интервјуима и сличним информацијама о датом обележју. Различитим пиновима алудирали смо на контексте настанка одређеног несврстаног обележја (Прва конференција, Девета конференција, неки трећи повод или пак „исечак“ из културе сећања). Прављењем те разлике, између осталог – и у боји пинова, сугерисано је затечено стање и статус/ситуација у којој се споменик налази – добро, није добро, не постоји, нестао је, има спомен-плочу, нема спомен-плочу, не знамо где је, потребно га је поправити, освежити и слично. Односно, приповести о животима споменика јесу нека врста „детективских досијеаˮ, док графичка решења њиховог лоцирања на мапи упућују на „здравствене картоне”. Приче кроз њихов друштвени живот појашњавају социјалну, а пинови откривају њихову конзерваторску ситуацију.

Постоје информације, подаци и материјали који недостају за комплетно мапирање једног несврстаног Београда. До тренутка писања овог текста, нисмо их пронашли. Срећом, свесни смо да је наша мапа (као и свака мапа) свакако несавршена и незаокружива. Међутим, у духу солидарне сарадње несврстаног света, позивамо вас да учествујемо у процесу њеног завршавања заједно. Можда нам осећај тог дугог трајања, трагања, неухватљивости, непоткупљивости, али и радости услед разрешења детективске дилеме или приче, пробуди обострано задовољство које Музеј афричке уметности воли да испуни. Радо ћемо уврстити и сврстати сваку сугестију, препоруку, исправку и, разуме се – нову локацију несврстаности. Истражите ову херитолошку мапу која се само на први поглед може учинити компликованом, а заправо је свима нама једнако позната и блиска, логична и зачудна, провокативна и тајанствена као и сећање само.

За крај, позивамо вас да протутњите нашом мапом и прочитате животне приче обележја несврстаног Београда, оног који је 1961. године након одржавања Прве конференције Покрета несврстаних, када је постао осветљен схватио колико је до тада био неосветљен, како истиче један Борбин чланак износећи два мишљења:

„Црно и бело. Као и наша [мишљења] понекад, у тролејбусу у подне, или крај фонтане у сумрак. О граду који је више милионски него полумилионски, више од љубави него због чињенице називан велеградом, тако захвалном за ловце на контрасте: асфалт и абаџије, булевар и бозаџије, солитер и страћара, неон и „не пљуј по поду”, солитери и содаџије, стадион и слане семенке, телевизија и турска калдрма, дрвореди и дорћолска посла.[18]

Своје приче и фотографије са ГПС координатама можете послати на: nesvrstani21@gmail.com. са назнаком „За мапу”.

_______________________________________________________

[17]Popadić, M, n.d, str. 149

[18]Борбин чланак почиње цитатом: „Налазим се у Београду, једној од најружнијих европских престоница/Изглед главног града Југославије и све што се види и среће у њему – одушевљава.” Тако су забележила двојица од 648 страних новинара који су из Београда извештавали о Конференцији шефова и држава влада ванблоковских земаља.” Текст „Корак, два до велеграда” Првољуба Пејатовића и Драгослава Ранчића, снимци Томислава Петернека, Борба 1961.

Ана Кнежевић

Уколико сте заинтересовани да пишете о култури памћења несврстаних за nesvrstani.rs, пошаљите предлоге на nesvrstani21@gmail.com са назнаком „За ТЕXТ BOX“.