nesvrstani.rs

Heritološka mapa kao plug-in izložbe

Heritološka mapa kao baštinski izložbe

„Ispod savremenog grada nije pokopana nikakva idealna, celovita prošlost, već samo beskonačni niz fragmenata. Idealni grad postoji samo u formi arhitektonskih modela i novih, totalnih restauracija. Moja arheologija biće dvostruka – usmerena na grad sazdan od reči, i na onaj od kamena, stakla i betona. Ponekad će ova arheologija biti virtuelna – arheologija urbanih želja i mogućnosti, virtuelnih stvarnosti koje postoje u mašti.” Svetlana Bojm –Budućnost nostalgije

Mapiranje obeležja nesvrstanog Beograda kao svojevrsnog baštinskog priključka (plug-in) izložbe proisteklo je iz primene slične, dvostruke arheologije – one koja „kopa” po gradu, ulicama, fasadama, arhivama, pasažima i arkadama, po njihovim ruinama, restauracijama, ili prosto zaboravljenim, neprimetnim zapećcima i ćorsokacima, kao i po novinskim člancima, privatnim zbirkama i uspomenama, urbanističkim i arhitektonskim planovima, veličanstvenim zamislima i svedočanstvenim ostvarenjima. Vebsajt nesvrstani.rs predstavlja heritološku mapu koja je plug-in, add-on ili ekstenzija izložbe Nevsrstani svet u sajber prostoru, i ima za cilj da obeleži, pridoda, te da iz perspektive arheologije (Beo)grada prikaže onu spomeničku stranu nesvrstanog sveta. Nazivamo je heritološkom mapom jer teži da „tvrdeˮ i „mekeˮ spomenike nesvrstanosti, kao i njene markere, obeležja, različite akcije, događaje i (s)pomene, posmatra u okvirima kulture pamćenja nasleđa (lat. heredium, eng. heritage) i „društvenog života predmetaˮ (social life of things).

To je ono istraživanje mape grada kao rizoma koja „može biti pocepana, preokrenuta, prilagođena bilo kakvom okviru, prerađena od strane bilo kog pojedinca, grupe ili društvene formacije. Može biti nacrtana na zidu, smatrana za umetničko delo, konstruisana kao politička akcija ili kao meditacija.”[1] Odnosno, reč je o mapiranju nesvrstane baštine i baštine nesvrstanih koja se dala pronaći i donekle svrstati u redove nasleđa Prve (1961) i Devete (1989) konferencije Pokreta nesvrstanih u Beogradu, kao i njihovih derivata, različitih akcija, perioda, spomena, jubileja, obeležja i sličnih znakova pored puta na osnovu kojih danas čitamo (dis)kontinuitete nesvrstanosti u Beogradu.

_______________________________________________________

[1]Deleuze, G., Guattari, F., 1987. A Thousand Plateaus: Capitalism and Schizophrenia, London, University od Minnesota Press.

Namerni i nenamerni (s)pomeni nesvrstanosti

Početkom XIX veka Katrmer de Kensi (Antoine-Chrysostome Quatremère de Quincy) spomenik je odredio „u generičkom smislu reči i stvari [kao] znak koji doziva u sećanje događaje, stvari i osobe [...] kao ekvivalent reči mnema kod Grka.”[2] Početkom XX veka Alojz Rigl (Aloïs Riegl) je, svestan razlike između namernih i nenamernih spomenika među kojima ovi potonji obuhvataju one prve, primetio da nam je „u prvom slučaju komemorativna vrijednost nametnuta od drugih (tvoraca), a u drugom je slučaju određujemo mi [moderni subjekti] sami.”[3] Spomenička strana nesvrstanog sveta o kojoj ovde govorimo (raz)otkriće nam te nametnute komemoracije u nekim slučajevima, ali će nas u drugim slučajevima pozivati na aktivno, samostalno i savremeno određenje onoga što je vredno pomena i sećanja danas. To su spomeni koji pamte marljivo održavanje, ali i (pre)kidanje veza između nesvrstanosti i Beograda, koji su posvećeni ideji i praksi nesvrstanosti, pomenu nekog jubileja, heroja ili događaja. Ima, međutim, i onih sekundarnih, „dalekih spomenika” nastalih zbog uređenja grada za dolazak delegacija vanblokovskih zemalja. Rečju, to su obeležja koja laviraju između kategorija namernih i nenamernih spomenika. Kako to?

Rigl piše kako „namjerna komemorativna vrijednost od početka, od postavljanja spomenika, ima zacrtan cilj – ne dopustiti da određeni trenutak ikada postane prošlost, održati ga prisutnim i živim u svijesti onih koji dolaze.”[4] Ako pomislimo na najveće, najmonumentalnije monumente nesvrstanih u Beogradu, shvatićemo da su oni građeni kao privremeni objekti koji su ili uklonjeni, ili im je izgubljen trag, ili su deo virtuelnih stvarnosti, urbanih želja i mašte, ili su igrom slučaja, a ne namere, pretrajali vreme i (p)ostali nesvrstani spomenici. Takva su, na primer, tri beogradska obeliska nesvrstanih. Onaj „slučajno preživeli” je obelisk u Parku nesvrstanih zemalja, kod Brankovog mosta , sagrađen 1961. godine kao privremeni objekat, koji je ipak doživeo obnovu 1989. godine, povodom Devete konferencije Pokreta nesvrstanih, i koji i danas preživljava svoj graffiti urbani život. Onaj „virtuelni” obelisk postojao je jedino u vidu zamisli i plana u okviru Parka prijateljstva u Novom Beogradu, na čijem je podnožju trebalo ispisati imena zemalja učesnica Prve konferencije Pokreta nesvrstanih. U Parku prijateljstva, takođe jednom inicijalno nesvrstanom spomeniku, početkom XXI veka podignut je ipak jedan drugačiji obelisk pod nazivom Večna vatra. Onaj treći obelisk kome je „izgubljen trag” bio je zapravo privremena platnena konstrukcija sa 450 neon-cevi koja se, kako ondašnja štampa beleži, zapalila na Trgu Marka i Engelsa tik pred Beogradsku konferenciju, nakon koje je demontiran i sklonjen.

O izboru forme obeliska, brememnite značenjima od staroegipatske simbolike do imperijalnog plena, u čast Pokreta nesvrstanih i označavanja „angažovanosti neangažovanih” moglo bi se raspravljati prilikom razmišljanja o potencijalnom „stilu nesvrstanih” i pokušaja odgovora na intrigantno i protivrečno pitanje „Zašto baš privremeni obelisk?” ili – „Privremeni spomenik u simbolu večnosti – kako to?” Međutim, pored njih bili su podignuti i drugi markeri i „vertikalne poente” u gradu kakve su, na primer, slavoluk na Mostaru i triangl „mir-nezavisnost-ravnopravnost” na Topčiderskoj zvezdi. Obeležje nalik tom kasnije pronalazimo i u Lusaki prilikom organizacije Treće konferencije Pokreta nesvrstanih 1970. godine.

Upitno je govorimo li ovde o onim namernim spomenicima koji po Riglu imaju za cilj da prevaziđu praktične i idejne potrebe savremenika i njihovih neposrednih naslednika, odnosno da „teže besmrtnosti i večnoj mladosti, da predstavljaju trijumf nad samim vremenom”[5] ili je pak reč o nenamernim spomenicima, o onima koji „svedoče o ljudskoj i uopšte fizičkoj trošnosti, o starenju i o nepredvidljivosti promena.”[6] Drugim rečima, možda nam spomenička strana nesvrstanog sveta sugeriše žamor i nesuglasice između namera i slučajnosti, možda pridaje „tvrdi” spomenički karakter radije pisanoj reči, zvaničnim dokumentima i aktima Pokreta nesvrstanih, dok se onaj „meki” karakter prenosi na gradska obeležja, znakove, umetnička dela, skulpture i fontane – one spomene koji bivaju prepušteni neumornom radu sećanja i zaboravljanja, te laganom, a efektnom obrtu i toku gradskog vremena.

_______________________________________________________

[2]Наведено према: Popadić, M. 2021. Diskretni šum peščanika, Beorgad: CmiH, str. 97

[3]Riegl, A. „Moderni kult spomenika, njegova bit, njegov postanak” u: Anatomija povijesnog spomenika, Zagreb 2006, str. 354

[4]A. Riegl, n.d, str. 372

[5]Bojm, S. 2005. Budućnost nostalgije. Beograd: Clio, str. 140

[6]Bojm, S. n.d, str. 140

„Na svetu nema ničeg tako nevidljivog kao što su spomenici” - Robert Muzil

Sećanje je neka vrsta antimuzeja koji se ne može lokalizovati, tvrdio je De Serto (Michel de Certeau).[7] Još krajem XIX veka Flober se u Rečniku otrcanih misli našalio sa danas posve muzejskim fenomenima poput mapiranja, katalogizovanja, stvaranja šema, premeravanja svakog kutka i skupljanja sveg znanja sveta. Dva Floberova autodidakta, Buvar i Pekiše na kraju, kako nam roman otkriva, uspevaju da shvate jedino činjenicu da su svet i stvari otporni „na mere” i da odolevaju šematizacijama[8] , kategorizacijama i beskrajnim naporima uređivanja, sređivanja i popisivanja, procesima jednako dragim kako enciklopedijskom, tako i muzejskom duhu. U skorije vreme ističe se da su mape nepouzdane, da je kartografija zajedno sa drugim načinima reprezentacije takođe zapadnocentrična i kolonijalna, te da su mapiranje i istorija u istom problemu svođenja onog kompleksnog i nesvršenog na završenu, kompletnu referencu, odnosno - nametanja veštačke mreže dana i sati, longituda i latituda, vraćanja jedinstva i osećaja celine nečemu što se ne da doživeti u celosti.[9] Na sličan su način i ovaj nesvrstani svet i ove nesvrstane spomeničke stvari otporne na mapiranje, taj diskutabilni pokušaj uređenja baštinskog korpusa u sajber prostoru. Pa ipak, ponukani Muzilovom (Robert Musil) tvrdnjom da na svetu nema ničeg tako nevidljivog kao što su spomenici[10], odlučili smo da pokušamo da ovu nesvrstanu stranu spomenika učinimo vidljivijom kroz nesvrstani.rs i niz priča koje pripovedaju živote obeležja koji u sećanje na ovaj ili onaj način dozivaju nesvrstanost. Njihovo spomeničko određenje je toliko „meko” da se pod teretom vremena i inicijalnih funkcija pretvaraju više u znakove, markere, belege ili indikatore koji jednim okolnim putem kao da žele da (pro)govore:

U Beogradu je jednom bio „Treći svet”, vašar nacija, renesansa neangažovanja, osuda kolonijalizma, savest čovečanstva, grad solidarnosti ispunjen parolama „Svi ljudi sveta hoće mir!”[11]

To su znamenja koja u obliku muzeja, parka, fontane, sebilja, murala, mozaika, naziva ulice, spomen-ploče ili table, ili pak u formi fotografije događaja, protesta, čina, gesta, efemernog spektakla i isečka iz kulture sećanja sadrže međusobno sukobljene i neskladne tragove istorije. To su znaci nesvrstanog Beograda kao „mesta istorijske improvizacije i nepredvidivog sučeljavanja različitih istorijskih epoha koji ugrožavaju svaki pokušaj selektivne i ulepšane rekonstrukcije istorije.[12]” Oni su ujedno vesnici i glasnici antikolonijalnih vrednosti, izrazi solidarnosti, pobornici jednakosti, ali i svedoci zbrzanih, privremenih rešenja, intenzivnih i nedovršenih realizacija grandioznih planova, te tumarajućeg prolaska vremena koji ih je zarobio u neprimerenim rekonstrukcijama, neprimetnim propadanjima, neizbežnim zaboravima.

Probali smo da, 60 godina nakon Prve konferencije Pokreta nesvrstanih, mislimo u okvirima one refleksivne nostalgije koja „zna da bude ironična i šaljiva, koja svedoči o tome da čežnja i kritičko mišljenje nisu međusobno suprotstavljeni.[13]” Otpočeli smo mapiranje svesni toga da će nam se svi ti spomeni i talog vremena koji je na njima (ne)vidljiv konstantno opirati i bežati od pinova, da će neumorno tražiti dodatna pojašnjenja, hiperlinkove, postavljati nova pitanja, te da je mapa u suštini nezavršiva. Ona je ekoovska priča otvorenog kraja, a poziv za priloge koji obeležavaju „druga” mesta i znakove nesvrstanosti takođe je otvoren. Želeli smo da u ovoj nesavršenoj i nezavršivoj mapi obeležimo nesvsrtanu baštinu kao „javno lice pamćenja”[14] nesvrstanosti u Beogradu, započinjući time niz pinovanja nesvrstanosti širom jugoslovenskog prostora i u zemljama „Trećeg sveta”.

Reč je, dakle, o mapi kao baštinskom plug-in izložbe Nesvrstani svet koji ima nameru da potvrdi da baštinu ne treba meštati sa istorijom, jer ona teži da ubedi istinom, dok baština „preteruje i popušta, ljupko izmišlja i iskreno zaboravlja, i opstaje na neznanju i greškama.[15] Upravo tako opstaju i naši nesvrstani gradski belezi o kojima ovde govorimo, a njihovo ljupko izmišljanje, iskreno zaboravljanje, dinamične i katkad čudne sudbine saznaćete laganim „bicikliranjem kroz ekrane”[16] tj. lutanjem između pinova i njihovih priča.“

_______________________________________________________

[7]Bojm, S. n.d, str. 143

[8]Macdonald, S. 2006. “Expanding Museum Studies: An Introduction” in: A Companion to Museum Studies, Blackwell Publishing, p.9

[9]Cosgrove, D. 2008. Geography & Vision: Seeing, Imagining and Representing the World, London/New York: I. B. Tauris

[10]Угричић, С. 2006. Увод у астрономију. Београд: Стубови културе, стр. 62

[11]Парола преузета из ондашње штампе.

[12]Bojm, S. n.d, str. 140

[13]Bojm, S. n.d, str. 99

[14]Popadić, M, n.d, str. 126

[15]Lovental, D. (Prošlost je strana zemlja), nav. prema: Popadić, M, n.d, str. 127

[16]Turkle, Sh. nav. prema: Bell, D., 2007. Cyberculture Theorists: Manuel Castells and Donna Haraway, London and New York, Routledge.

Uputstva za navigaciju kroz mapu i inspiracija za vaš doprinos

Svaki pin ove mape vodi do „života obeležja” ili Social life of things u kome se poput „policijskog dosijea očitava ne samo informacija o licu „na merama”, već i podaci o njegovim aktivnostima, karaktistike, veze i kontakti.[17]” Ta „biografija predmeta” pokušava da predstavi i sačuva dosijee nesvrstane baštine, da obuhvati sučeljene suprotnosti ili da prikaže kontraste u mirnoj koegzistenciji. Kroz jednu metodologiju mapiranja nasleđa u sajber prostoru, trudili smo se da ova obeležja učinimo vidljivijim, da prikažemo momenat njihovog nastanka, njihove živote od tog trenutka do danas, kao i da preporučimo savremene, žive hiperlinkove koji vas mogu upoznati sa širim pričama, anegdotama, intervjuima i sličnim informacijama o datom obeležju. Različitim pinovima aludirali smo na kontekste nastanka određenog nesvrstanog obeležja (Prva konferencija, Deveta konferencija, neki treći povod ili pak „isečak“ iz kulture sećanja). Pravljenjem te razlike, između ostalog – i u boji pinova, sugerisano je zatečeno stanje i status/situacija u kojoj se spomenik nalazi – dobro, nije dobro, ne postoji, nestao je, ima spomen-ploču, nema spomen-ploču, ne znamo gde je, potrebno ga je popraviti, osvežiti i slično. Odnosno, pripovesti o životima spomenika jesu neka vrsta „detektivskih dosijeaˮ, dok grafička rešenja njihovog lociranja na mapi upućuju na „zdravstvene kartone”. Priče kroz njihov društveni život pojašnjavaju socijalnu, a pinovi otkrivaju njihovu konzervatorsku situaciju.

Postoje informacije, podaci i materijali koji nedostaju za kompletno mapiranje jednog nesvrstanog Beograda. Do trenutka pisanja ovog teksta, nismo ih pronašli. Srećom, svesni smo da je naša mapa (kao i svaka mapa) svakako nesavršena i nezaokruživa. Međutim, u duhu solidarne saradnje nesvrstanog sveta, pozivamo vas da učestvujemo u procesu njenog završavanja zajedno. Možda nam osećaj tog dugog trajanja, traganja, neuhvatljivosti, nepotkupljivosti, ali i radosti usled razrešenja detektivske dileme ili priče, probudi obostrano zadovoljstvo koje Muzej afričke umetnosti voli da ispuni. Rado ćemo uvrstiti i svrstati svaku sugestiju, preporuku, ispravku i, razume se – novu lokaciju nesvrstanosti. Istražite ovu heritološku mapu koja se samo na prvi pogled može učiniti komplikovanom, a zapravo je svima nama jednako poznata i bliska, logična i začudna, provokativna i tajanstvena kao i sećanje samo.

Za kraj, pozivamo vas da protutnjite našom mapom i pročitate životne priče obeležja nesvrstanog Beograda, onog koji je 1961. godine nakon održavanja Prve konferencije Pokreta nesvrstanih, kada je postao osvetljen shvatio koliko je do tada bio neosvetljen, kako ističe jedan Borbin članak iznoseći dva mišljenja:

„Crno i belo. Kao i naša [mišljenja] ponekad, u trolejbusu u podne, ili kraj fontane u sumrak. O gradu koji je više milionski nego polumilionski, više od ljubavi nego zbog činjenice nazivan velegradom, tako zahvalnom za lovce na kontraste: asfalt i abadžije, bulevar i bozadžije, soliter i straćara, neon i „ne pljuj po podu”, soliteri i sodadžije, stadion i slane semenke, televizija i turska kaldrma, drvoredi i dorćolska posla.[18]

Svoje priče i fotografije sa GPS koordinatama možete poslati na: nesvrstani21@gmail.com. sa naznakom „Za mapu”.

_______________________________________________________

[17]Popadić, M, n.d, str. 149

[18]Борбин чланак почиње цитатом: „Налазим се у Београду, једној од најружнијих европских престоница/Изглед главног града Југославије и све што се види и среће у њему – одушевљава.” Тако су забележила двојица од 648 страних новинара који су из Београда извештавали о Конференцији шефова и држава влада ванблоковских земаља.” Текст „Корак, два до велеграда” Првољуба Пејатовића и Драгослава Ранчића, снимци Томислава Петернека, Борба 1961.

Ana Knežević

Ukoliko ste zainteresovani da pišete o kulturi pamćenja nesvrstanih za nesvrstani.rs, pošaljite predloge na nesvrstani21@gmail.com sa naznakom „Za TEXT BOX“.